Борба за храм

Свештеник Гвозден Видојевић је постављен на Другу парохију при капели Св. Јована Крститеља 17. марта 1964. године, а на Прву парохију је постављен свештеник Хранисав Никетић. Од тада почиње борба за добијање простора и уређење цркве на Централном гробљу.

Патријарх српски Господин Герман је у пратњи епископа славонског Емилијана посетио храм и ове свештенике 15. априла 1964. године. Патријарх је присуствовао Литургији пређеосвећених Дарова и дао je свештеницима упутства за унапређивање храма.

Отац Гвозден је постављен за старешину храма 27. маја 1964. године. У Летопису је оставио писмено сведочанство својих свештеничких брига и људске зебње: „Када сам примио старешинство цркве Св. Јована Крститеља на мене су наишла врло тешка осећања и страх да ли све обавезе могу као свештеник и старешина цркве испунити. Надајући се у помоћ Божију, упутства и благослов Његове Светости, учинићу све од себе да испуним поверену дужност старешине храма Св. Јована Крститеља“.

Општина Вождовац је 3. августа 1964. године дала дозволу да се са јужне стране може преуредити канцеларија за потребе храмовне администрације. Патријарх Герман је о томе био обавештен 15. августа, а старешини је рекао да „све треба чинити на добијању простора – капела“.[7] Међутим, комунистички бирократски апарат је одмах ставио Цркви до знања да са доградњом канцеларије неће ићи ни лако ни брзо.

У вези са тим старешина је 25. августа 1964. године био извештен од стране Комуналног одсека Града Београда да је претходно решење о канцеларији поништено и то на предлог Управе гробља, а у образложењу је наведено да ни претходни старешина није прецизирао локацију и да не постоји одобрење Грађевинског одсека Народног одбора Општине Вождовац.

Патријарх је сутрадан примио оца Гвоздена, охрабрио га, а шеф кабинета Његове Светости протођакон Ђорђе Жунић га је упутио у Верску комисију Народне Републике Србије. Тамо су их дочекала обећања да ће се једна од постојећих мртвачких капела уступити Српској православној цркви. Она би преуређењем могла да постане канцеларија. Отац Гвозден Видојевић је неколико пута био и у Народном одбору Града Београда где су га дочекивала обећања председника Мише Павловића. Ни од тога није било ништа. У тим тренуцима старешина храма се сећа поука из Битољске богословије: „Ипак нисам посустао јер сећам се оних дивних изрека: Јака воља разбија стене... Слаба воља мекша је од труле свиле... Има људи који лагано корачају кроз живот и сигурно стижу до циља“.

Стицајем околности проблеми цркве на Централном гробљу у погледу добијања канцеларије изашли су пред Слободана Пенезића. Захваљујући случајном сусрету овог комунистичког функционера и проте Гвоздена ствари су почеле повољније да се одвијају. Утицајни „Крцун“ је препознао у проти, који је пролазио поред његове куће, свог професора катихизиса из Ужица. На путу до службене канцеларије отац Гвозден Видојевић је изнео прилике, а овај декларисани атеиста је телефонским путем тражио „да се одмах изађе у сусрет жељама Његове Светости и да се додели просторија“.[9] На једној капели је одмах пробијен прозор, а ти радови су отпочели 24. септембра 1964. године. Све то је било у складу са стратегијом Патријарха Германа који је говорио „да за просторије треба да тражимо једну по једну капелу“.

Почетком 1965. године постављен је за пароха Прве парохије при цркви Св. Јована Крститеља Константин Јараковић, а Хранислав Никетић је премештен за привременог пароха вишњичког.

Његова Светост патријарх српски Господин Герман посетио је 6. априла 1965. године храм Св. Јована Крститеља оставши на Литургији пређеосвећених Дарова. Братству је дао нова упутства која су се сажимала у следећем: „свима је дужност да овде, на овоме светом месту, треба да имамо једну лепу звонару“. Патријарх је живо настојао да храм добије нову звонару. Ту идеју је одржавао у сусретима са оцем Гводеном и другим парохом при храму. Тако је 10. јануара 1966. саопшитио да је државним градским властима „поставио захтев о подизању нове звонаре“. Патријарх се искрено надао скором добијању одобрења. Прота Гвозден Видојевић је био 25. фебруара 1966. године на пријему код Мише Павловића, начелника Комуналног одсека за град Београд. Комисија Народног одбора Града Београда је 20. априла 1966. изашла на лице места и била упозната са жељом братства и патријарха о положају будуће звонаре са јужне стране. Управа гробља је била категорички против, захтевајући да звонара буде одвојена од старог здања. Ствар је изашла пред Часлава Димитријевића, заменика начелника Народног одбора за Град Београд који се представљао да има разумевања, рекавши да је процедура следећа: београдска црквена општина нека пошаље акт, а даље ће се одредити тачан положај градње.

То је и уследило: „С обзиром да се звоник капеле Св. Јована Крститеља на Централном гробљу налази на сасвим руинираним дрвеним стубовима, што чини врло ружан изглед, како за гробље и капелу, тако и за околину, то се указује неопходна потреба за подизање једног грађевинског лепог звоника од тврдог материјала, а по пројекту који би се уклопио у амбијент капеле, гробља и околине.

Позивамо се на акт Управе за градска гробља бр. 753 од 9. јула 1963. којим смо обавештени да се обратимо том Секретаријату ради предузимања пројекта и нове одређене локације за поменуту звонару. Молимо, да нам Секретаријат изда решење о одређеној локацији и пројекат звонаре како би могли приступити извођењу радова. Председник Црквене општине Петар Кораћ“.

Старешина храма је у разговору са Патриајрхом Германом вођеним 4. јануара 1967. године добио уверавање да се Црква снажно заузима да би се добила коначна дозвола за почетак градње новог звоника. Заиста, кроз годину и шест месеци Патријарх је издејствовао право проширења храма Светог Јована Крститеља. Председник Скупштине града донео је 9. маја 1968. акт којим се трећа капела уступа за потребе храма. Патријарх је 12. маја 1968. ту вест саопштио паросима при цркви Св. Јована Крститеља, који су је у Летопису завели као најрадоснију вест за храм Св. Јована Крститеља. Односни акт градоначелника Бранка Пешића био је упућен патријарху Герману и, између осталог, садржао је следеће:

„У вези вашег захтева за проширењем цркве на Централном гробљу, желим да Вас обавестим да су надлежни органи схватајући потребе које сте изложили, донели одлуку да се изађе у сусрет Вашем Захтеву и да се цркви уступи део који се сада користи за капелу.

Како је оцењено да постојеће нове капеле задовољавају тренутне потребе то неће бити потребно да се за проширење цркве чека на доградњу капеле, већ се цркви може одмах уступити део који јој је потребан...“.

Патријарх је одмах издао упутства архитекти Драгомиру Тадићу шта треба да се уради на проширењу храма и подизању нове звонаре. Отац Гвозден Видојевић је 28. маја 1968. године узео кључеве треће капеле од надзорника Централног гробља Петра Јовановића. Међутим, долазило је до непријатности и затегнутих односа. Радници Погребног предузећа на силу су отварали трећу капелу која је додељена цркви, подстрекивани од управе Централног гробља.

Отац Гвозден Видојевић је протестовао у Кабинету председника града. Градоначелник Бранко Пешић је, спазивши човека у мантији и схвативши о чему је реч, рекао потчињенима: „Наредите начелнику Ђурђу Миковићу да упути акт Управи за градска гробља и да се данас просторије одмах испразне и даду цркви“. У поменутом акту је стајало: „да се цркви што пре уступи део који се сада користи за капелу – мртвачницу“.

Капела је испражњена и кључеви су опет предати свештенству.

Патријарх Герман је 25. јуна са председником Црквене општине Београда Петром Кораћем посетио храм на Централном гробљу и дао упутства како треба даље радити. Одмах након храмовне славе 1968. године отпочели су радови на адаптацији – проширењу храма. Дана 16. августа 1968. године Драгомир Тадић и Петар Кораћ долазе у цркву где затичу „радове који су у највећем јеку“. Радове је вршио предузимач Бранислав Дојчиновић. Старешина храма је 17. јула 1968. године показао Управи за градска гробља, њеном директору Крсти Ђорђевићу, план и предмер будуће нове звонаре. У техничком извештају коначног плана кога је израдио инж. др Стојковић стоји: „Звонара се дограђује на западној страни до капеле, како то одговара црквеним прописима и са те стране и урбанистички захтев не ремети садашњи изглед, већ га још више допуњује. Испред звонаре се предвиђа мали предпростор припрата која има и одељење за продају свећа...“.

Општинске власти су одуговлачиле са издавањем дозволе за почетак градње нове звонаре. Старешина храма је неколико пута ишао код начелника за комуналне послове Општине Вождовац Ранка Манојловћа. Он му је на пријему у СО Вождовац 30. августа 1968. дао усмено образложење: „Торањ је велики, даје ружну слику околини и гробљу, а исто се буни народ од краја Медаковића насеља, говорећи да ће их звона много узнемиравати“.

И овога пута је дошла до изражаја смиреност оца Гвоздена. Извршивши опело 2. септембра 1968. године над једним врло сиромашним покојником који није имао никога свога, а о чијој су се сахрани старали колеге из предузећа, отац Гвозден је изазвао пажњу двојице архитеката који су били у спроводу. Они су се заинтересовали за радове који су били у току, пришли свештенику након требе, и упитали га о приликама. Прота им је на то изложио: „Ево, ова стара дрвена звонара само што се није срушила“. Отац Гвозден је разлозима појединаца из општине супротставио једну другу реалност: „Погледајте торањ Св. Анте – и он има звона која сваког дана звоне. Народ се не буни, ни ради изгледа ни ради звоњења“. На то је један од двојице рекао: „Попо, добићете Ви решење“. По сведочанству у Летопису то је био пројектант торња на Авали. Остаје недоречено да ли је оцу Гвоздену помогао Угљеша Богдановић или Слободан Јањић, с обзиром да су обојица пројектанти Авалског торња.

Начелник Ранко Манојловић је 4. септембра предао решење оцу Гвоздену Видојевићу са притворном благонаклоношћу: „Нисте требали да се жалите, ево решења“. Решење је било прецизно: „Одобрава се Српској православној црквеној општини из Београда да може приступити радовима на изградњи звонаре на Централном гробљу поред храма-капеле Св. Јована Крститеља, итд.“

Радови на изградњи су поверени предузимачу из Београда Милошу Николићу. Владимир Костић, електричар из Београда, ангажован је 28. септембра 1968. године да уведе јаку струју и изврши осветљење преуређеног храма. У Летопису цркве је за 8. октобар 1968. записано да су „у највећем јеку радови на подизању нове звонаре“. Несташица цемента се пребродила заузимањем Јове Ратковића и Бошка Матића из предузећа „Напредак“. Са београдског стоваришта испоручили су Цркви 3000 кг цемента на почек.

Радови се и даље настављају. Епископ Лаврентије је 15. октобра 1968. године извршио освећење темеља звонаре. До средине новембра стигло се до врха, али је покривање куполе звоника, опшивање венаца и постављање крста чекало наредну, 1969. годину.

Седница Управе храма Св. Јована Крститеља одржана је 30. јануара 1969. године на којој су, између осталог, примљени значајни прилози: три полијелеја, дарови проте Гавре Адамовића, Наде Илић и Боривоја Грујића. Црква је добила и звоно тешко 285 кг, поклон-завештање Христине Јосиповић, Олге Јосиповић и Живане Савић. Управа храма је предала звоно Ливници Станислава Поповића да се за звоно уради јарам и намештај. Нови црквени барјак урадила је Живка Јовановић...

Патријарх Герман је посетио 9. марта 1969. године цркву Св. Јована Крститеља. Разгледао је радове који напредују, а нарочиту пажњу је посветио изради Часне трпезе. Радови на звонари окончали су се 15. априла 1969. године. Она је подигнута, кубе је препокривено, а на њега је постављен леп гвоздени крст. Звонара је коначно покривена лимом 20. маја 1969. године. Отац Гвозден Видојевић је записао: „Заиста, Господе, неиспитани су путеви твоји и чудна су дела твоја“. Дана 23. маја завршени су радови на електричној мрежи и постављен је громобран. Те радове је извршио мајстор Јаков Милановић. А 20. јуна 1969. године завршени су молерски радови које је извршио Данило Даниловић.

Комисија Црквене општине у Београду у саставу: протојереј Душан Васић, председник, архитекта Драгомир Тадић и старешина цркве Гвозден Видојевић, примила је све радове 17. јула 1969. године.

Треба истаћи чињеницу да је до 1971. године у Београду подигнуто поред звоника на Централном гробљу још четири звоника, и то: у цркви Св. Тројице, Св. цара Константина и царице Јелене, затим звоници у местима Барич и Железник.

Након завршетка радова константовало се: „И капела св. Јована на Централном Гробљу проширена је, потпуно уређена и прерасла у праву цркву. И она има нов звоник који јој даје комплетну физиономију цркве.“