Свакодневни проблеми Цркве Св. Јована Крститеља

Отац Гвозен је средином 1964. године почео да бележи своја запажања о проблемима који су задирали у пословање храма. На улазу у Централно гробље одувек је било оних лица која су се бавила недозвољеном продајом свећа. Али се, почетком јула 1964. године, појавила још и једна дрвена барака у којој су се продавале свеће. Одобрење за рад ове продавнице дале су комуналне власти иако је продавала предмете који су, строго посматрано, спадале у сферу култа о коме Црква искључиво треба да води рачуна. Поред протеста старешине цркве та продавница је остала да ради.

То је био знак и већим фирмама да се укључе у „посао“. Почетком јула 1965. године почели су радови на постављању продајног места предузећа „Парк“ из Врања. Кружили су гласови да ће ова фирма поред цвећа продавати и свеће. Предосетивши то отац Гвозден Видојевић се жалио код Јована Трипковића, помоћника министра за финансије НР Србије. Бираним речима је изложио следеће: „Продају свећа треба оставити у домен цркве. Као што се држава не меша у друге верске послове не би требало ни државно социјалистичко предузеће „Парк“ да се меша у продају црквених свећа – јер то стваара ружну слику код народа“. Упркос томе, под 18. августом 1965. године у црквеном летопису остала је констатација: „Продавница „Парк“ продаје свеће и доста се осећа мала продаја свећа у храму.“

Тек су жалбе Верској Комисији НР Србије донеле забрану продаја свећа ван храма. На усмену молбу оца Гвоздена Видојевића Верска комисија је наредила Општини Вождовац: „у најкраћем року обуставити продају свећа од старне поменутог предузећа с обзиром да оно нема одговарајућу правну дозволу“. Тако је за 25. август 1965. записано је у Летопису: „Коначно укинута продаја свећа Предузећу за цвеће „Парк“ из Врања“.

Временом, на улаз у Центарлно гробље почели су да се појављују групе шетајућих продаваца свећа који су врло нападно пресретали постиоце гробља нудећи им своју робу. „Скоро сваки дан појављују се пред улазом дивљи продавци свећа... Они који не купе свеће или нарочито одбију куповину изложени су увредама и псовкама... Вичу, псују, добацују, некад долазе у канцеларију и прете... Заиста је свештенику тада тешко“, пише 11. августа 1967. године старешина храма. Забележени су и физички напади на особље и службенике светог храма.

На седници Управе храма 19. јуна 1970. године је одлучено да се набави покретна барака-продавница за продају свећа како би се нелегалној продаји директно конкурисало моралним угледом Српске православне цркве. За радницу је примљена Вукица Радоњић, старија госпођа из Београда. Ова продавница се показала врло практичном, иако посматрано формално правно Црква није имала одобрење да на овај начин продаје свеће испред улаза на гробље, а ван храма.

Управа за градска гробља је са себе скидала одгворност: „Према одговарајућим позитивним прописима Управа гробља није овлашћена да одобрава постављање било каквих објеката, без обзира да ли се ради о привременим или сталним објектима.“

Проблеми су се нагомилавали, односно незаконитих продаваца је било све више. Због готово свакодневних непријатности отац Гвозден је отишао код директора Политике Милојка Друловића. Одмах је ангажован новинар Душан Савковић који је написао текст у коме се износе невоље цркве на Централном гробљу са нелегалним продавцима свећа.

Управа гробља је настојала да се покретна продавница измести са улаза. Отац Гвозден је позиван 18. августа 1971. у Инспекцију града Београда где му је саопштено „да у року од 5 дана склони продавницу за свеће са улаза на Централном гробљу“. Да би се народ задржао да купује свеће у храму састављен је проглас: „Драги хришћани, Молимо Вас да купите црквене свеће за своје потребе у цркви, из следећих разлога: 1. Свеће које купујете у цркви освећене су, 2. Свеће које продаје црква израђују се у Заводу за израду свећа при Патријаршији, што пружа гаранцију да су израђене од квалитетног материјала, 3. Куповањем свећа у цркви помажете цркву. Немојте да Вас дивљи продавци обмањују и да вам намећу њихове свеће у име цркве, већ купујте свеће само у цркви. Пароси храма Св. Јована Крститеља у Београду“. Овакви апели су поправили продају свећа у цркви. Такође, отац Гвозден је забележио реакцију друге стране: „Управа гробља страшно се љути па и прети...“

Старешина и пароси храма Рођења Свеог Јована Крститеља су се грчевито борили да црква материјално не трпи и да народ не буде обмањиван. Својом радом су у томе успели. И поред непријатности, прогањања и немилих сцена црква Св. Јована Крститеља је одбранила своје право на продају свећа. Кроз ове, наизглед мале ствари, црква се залагала за поштовање и доследност у тешким временима наметнуте одвојености од државе.