Свештеници Цркве Св. Јована Крститеља од 1964. године до данас

ГВОЗДЕН ВИДОЈЕВИЋ

Отац Гвозден Видојевић је још за живота ушао у повесницу цркве Св. Јована Крститеља, као њен многозаслужни старешина и као свештеник чије је душевне и пастирске особине одмах препознао и заволео верни народ. Непуних двадесет година обављао је дужност старешине храма Св. Јована Крститеља на Центарлном гробљу. Гвозден Видојевић се родио у Ужицу 1909. године. Рано је остао без мајке, а о његовом васпитању старао се отац који је био занатлија. У родном Ужицу стекао је основно образовање и завршио је Нижу гимназију, након које се уписао у Битољску богословију. Битољску богословију је завршио 1931. године, као 36. питомац по реду од 66 исписника у најплоднијој генерацији овог средњег богословског училишта.[76]

Рукоположен је 1933. године од стране епископа жичког Јефрема Бојовића, а у Ужицу је био катихета. Од 1940. године прелази у Београд где је такође катихета, а 1944/1945. прима парохију у Гроцкој. Од 1964. године прелази на Другу парохију при храму Св. Јована Крститеља и врло брзо постаје његов старешина. Дужност старешине обавља предано и савесно, на радост цркве, парохије и задовољство Патријарха Српског Германа који у проти Гвоздену налази врло способног сарадника и у коме има узорног београдског свештеника.

Пошто је Управа гробља саградила нове капеле-мртвачнице, читаво здање, у коме је и капела Св. Јована Крститеља, 1968. године је уступљено Српској православној цркви. Од тада отац Гвозден предано ради на архитектонском проширењу и адаптацији новог храма, који 1969/70. године добија и нову звонару. Све то је прота Гвозден радио по упутствима и благословима Патријарха Германа. У сударима са комуналним властима и комунистичком бирократијом је био непоколебљив, чувајући увек здрав дух и веру у Васкрслог Господа. Видимо га како са лакоћом успева да издејствује многе дозволе за градњу, захваљујући непосредности, поштењу и добром гласу као катихете код старих ученика, касније многих значајних функционера у државним властима. Сарадници проте Гвоздена су записали: „све је ово радио тако вешто и мудро да му је мало који човек одбио сарадњу“.[77] Један други савременик и познавалац оца Гвоздена дао је следећу тачну оцену: „У себи је имао од свега помало, а посебно ужичке оштроумности, проницљивости и сналажљивости. Није се гордио својим успесима и резултатима, нити је пак тежио за славом и признањима и ако је то радом заслужио. Он је био оно што је желео да буде, и што је остао до краја живота, само слуга Божијег олтара“.[78]

Отац Гвозден је био добар домаћин и то најпре у својој кући. Живео је у складном браку са супругом Љубицом. Био је отац три кћери које је све одшколовао и пристојно удомио. Често је говорио о тешкоћи васпитања и о суморности првих поратних година. Боловао је од шећерне болести. Дао му се жалац у тело, као и Св. апостолу Павлу. Примећивало се „да је ова болест проту много патила. Све се то одразило на његов контакт са верницима, а исто тако и са колегама свештеницима“.[79] Узрујаност настала од шећерне болести би га често стављала у непријатне ситуације. Није претерано када је написано да је „имао просто урођени страх пред вишим црквеним властима, на првом месту страх од Његове Светости патријарха Германа, а исто тако респектовао је свакога ко је био на вишем положају“.[80] Увек је носио мантију, показујући тиме да наступа искључиво као свештеник.

Отац Гвозден Видојевић је много ценио црквену штампу и схватао њен мисионарски значај. Свесрдно се залагао на пољу њеног растурања и ширења у народ који је са свих страна био на удару атеистичке пропаганде. Уредништво „Православља“ му је одало признање текстом у коме је истакнуто: „Када би многи свештеници пошли приближним путем проте о. Гвоздена Видојевића „Православље“ би могло да излази двоструко увећано, па чак и недељно...“[81]

Као појац је био изузетан, а проповедао је са невероватном смелошћу и слободом. Упокојио се после изненадне упале плућа 2. децембра 1983. године. Остала је истинита реченица: „У храм Св. Јована Крститеља је прота Гвозден себе целога узидао“. Знајући и ценећи то Патријарх Герман је лично служио опело и четрдесетодневни парастос овом самопрегорном свештенику. Сахрањен је на Новом Гробљу 6. децембра 1983. године.

ГАВРИЛО АДАМОВИЋ

Родио се у Травнику 1901. године у породици која је давала свештенике више од два века. Српску основну школу је завршио 1911. године, а наредне године се уписује у деветоразредну богословију у Београду, коју, стицајем ратних околности, завршава 1922. године у Сремским Карловцима. Окончавши исту оженио се Радмилом Јовановић, а у свештенички чин га рукополаже дабробосански митрополит Петар Зимоњић.

Прво место свештеничког служења оца Гаврила Гавра Адамовића било је у Језеру код Јајца, где је за четири године успео да подигне нову цркву. Затим служи у парохији брезичанској код Бугојна кратко време, па прелази у свезу клира Београдске епархије. Опслужује парохије барајевску и баћевачку. У Баћевцу је подигао парохијски дом који је запаљен у немачкој казненој експедицији, али је обновљен после 1945. године.

Године 1934. постављен је за секретара црквеног суда у Битољу, а у тамошњој епархији врши дужност Архијерејског намесника мориховског. На „класичном српском југу“ прота Гавро је оставио дубоки траг. У селима Ђермијан, Подмол и Орле подижу се нове цркве. Са владиком Николајем прелази 1938. године у Жичку епархију у којој остаје на парохији у Врњачкој Бањи све до пензионисања 1963. године. Вихор Другог светског рата односи му сина Слободана за кога никада није сазнао где и на који начин је нестао.

Протојереј Гаврило Адамовић прелази у Београд 1965. године и бива постављен за пароха при цркви Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. Ту дужност врши до 1975. године, а онда га услед онемоћалости патријарх Герман премешта за духовника у манастиру Ваведење. Био је лични исповедник Патријарха Српског Господина Германа који је јако ценио духовно искуство и узоран свештенички живот оца Гавра.

Упокојио се 9. марта 1986. године. Опело је служио Патријарх Герман са викарним епископом Лонгином и преко двадесет свештеника и ђакона. Посмртни говор је одржао протојереј-ставрофор Милан Ђуричић секретар ВДС-а из Београда у коме је сликовито приказан животни пут. Сахрањен је у породичној гробници на Централном гробљу поред супруге Радмиле.[82]

МОМЧИЛО МАЊАК

Момчило Мањак је рођен на Савиндан 27. јануара 1940. године у Градини код Вировитице (Славонија). Завршио је Богословију Св. Саве у Београду 1963. године, а у чин свештеника је рукоположен исте године од епископа славонског Емилијана, када је постављен за свештеника у Гаћишту. У том месту је службовао читаву деценију где је подигао нову цркву. Цркву у Гаћишту је подигао на рушевинама које су иза себе оставиле усташе.[83] Са супругом Тином је копао земљу, пекао циглу и радио друге тешке послове које је изискивала израдња цркве.[84]

Године 1973. прешао је на парохију у Бучје. Остала је прича, како је отац Момчило умео да се нашали са својим презименом и неким новим парохијанима који га нису примали: „Свуда сам мањак, а само сам у Бучју вишак“. Тако је на духовит начин примао јеванђељску истину да нико није пророк у својој отаџбини. У Бучју је био парох до 1977. године. Док је службовао у Славонији чак је 11 младих људи послао у Богословију, коју су многи завршили и постали свештеници.

Исте године је дошао у Београд када је постављен за Трећег пароха при цркви Св. Јована Крститеља, а после смрти оца Гвоздена Видојевића вршио је и дужност старешине овог храма на Централном гробљу.

За оца Момчила Мањка је остало забележено да „је свој позив доживљавао као призив и свим својим снагама се трудио да буде на висини задатка који је Господ пред њега поставио“.[85]

Упокојио се 9. фебруара 1987. године. Сахрану и опело обавио је Патријарх Српски господин Герман уз саслужење 50 свештеника и ђакона и великог броја верника. Од оца Момчила опростио се топлим речима сабрат протонамесник Бранислав Радосављевић. Остао је у молитвеном сећању и у топлој успомени својих парохијана.

БРАНИСЛАВ РАДОСАВЉЕВИЋ

Рођен је 1. августа 1937. године у селу Свилеува код Коцељеве. У чин свештеника је рукоположен 11. октобра 1959. године од епископа зворничко-тузланског Лонгина и постављен је за пароха у Тутњевцу (Архијерејско намесништво Бијељинско). У свезу клира Архиепископије београдско-карловачке је примљен 1. августа 1975. године када је постављен за Првог пароха при храму Св. Јована Крститеља. Старешина цркве на Централном гробљу је био у времену од 7. фебруара 1987. до 4. октобра 1990. када прелази на Трећу парохију храма Св. цара Константина и царице Јелене на Вождовцу.

Разрешен је активне свештеничке службе 3. априла 2001, али ипак обавља дужност духовника у храму Св. великомученика Прокопија на Орловачи до јануара 2007. године.

Правом ношења напрсног крста је одликован 27. фебруара 2008. године.

НИКОЛА ЈОВИЋ

Године 1984. постављен је на Другу парохију при храму Св. Јована Крститеља на Централном гробљу Никола Јовић свештеник из Заклопаче. Одлуком Његове Светости патријарха српског Германа од 22. августа 1986. године премештен је и постављен за пароха кумодрашког при храму Св. Тројице у Кумодражу. На Другу, овом одлуком, упражњену парохију постављен је Јован Благојевић.

ЈОВАН БЛАГОЈЕВИЋ

Рођен је 21. јануара 1952. године у селу Церова код Крупња. Основну школу је завршио у месту рођења, а 1973. године Богословију у Сремским Карловцима. Као свршени богослов 1973. године добио је канонски пријем од епископа славонског Емилијана Мариновића, тадашњег администратора Митрополије загребачке. На то је вероватно утицала и чињеница да је епископ шабачко-ваљевски Јован (Велимировић) имао те године око 50 кандидата за рукоположење. Упркос пријему у Епархију загребачку, ипак је рукоположен у чин ђакона од стране епископа зворничко-тузланског Лонгина (Томића) 21. јуна 1974. године у манастиру Тавна, а одмах сутрадан за свештеника. Постављен је за пароха у месту Босанска Бијела код Брчког, а затим служи у Подгајевима код Живиница. Канонски отпуст за Архиепископију београдско-карловачку добија од епископа зворничко-тузланског Василија (Качавенде) 1982. године. Служи као парох у Кумодражу до 1986. године када прелази на Другу парохију при храму Св. Јована Крститеља на Централном гробљу. Дужност старешине овог храма обавља од. 4. октобра 1990. године.

РАТКО НИКОЛИЋ

Рођен је 1942. године у Тобуту код Лопара (Босна и Херцеговина) од оца Василија и мајке Петре. Основну школу је завршио 1958. године, након чега се уписује у Призренску богословију коју завршава 1965. Рукоположен је 7. септембра 1965. године од епископа зворничко-тузланског Лонгина (Томића) у Саборном храму у Тузли, а 13. октобра 1965. године постављен је за пароха великобуковачког и кладарског. Студирао је права у Сарајеву и Добоју. Правом ношења црвеног појаса је одликован 1970. године, а чином протонамесника 1976. године од надлежног архијереја. Одликовања су уследила за залагање у пастирској служби. Од 1976. до 1979. године завршена је изградња нове цркве Рођења Пресвете Богородице у Кладарима, поправљена је црква у Великој Буковици и изграђен Светосавски дом, као и парохијски дом у Руданки. Светосавски дом у Становима код Добоја је завршен 1984. године, а нова црква, посвећена Рођењу Св. Јована Крститеља, 1985. Чином протојереја га је одликовао епископ Василије (Качавенда) 14. октобра 1979. године.

Примљен је у свезу клира Архиепископије београдско-карловачке 1986. године и тада је постављен за старешину храма Св. Тројице у Земуну. Прелази 1987. године на Прву парохију при храму Св апостола Петра и Павла, а од 9. фебруара 1988. године је на Трећој парохији при храму Св. Јована Крститеља на Централном гробљу.

У браку са супругом Ружом стекао је два сина и једну кћерку. Има петоро унучади.

МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ

Рођен је 26. новембра 1946. године у Сараоцима код Смедерева. Београдску богословију је завршио 1966. године, а за свештеника је рукоположен 1. октобра 1966. године у манастиру Манасија и постављен је за пароха костолачког. Од 1. октобра 1970. године служи као парох у Осипаоници. У Београд прелази 14. јула 1983. године где добија намештење пароха при цркви Св. Александра Невског. Од 5. октобра 1990. опслужује Прву парохију при храму Светог Јована Крститеља коју је примио од оца Бранислава Радосављевића. Старешина храма је био од 30. јуна 1998. до 15. марта 2007. године. На парохијској служби остаје до 18. септембра 2007. године.

ДРАГАН ПАВЛОВИЋ

Почетком 1993. године извршена је нова расподела парохија при храму Св. Јована Крститеља на Централном гробљу. Образована је и четврта парохија на коју је 23. марта 1993. године постављен протонамесник Драган Павловић, дотадашњи парох у Умчарима. Он је рођен 30. јануара 1956. године у Земуну од оца Михајла и мајке Зорке. Основну школу је завршио на Умци. Београдску богословију је завршио 1975. године. Уочи Св. Димитрија 1976. године рукоположен је за ђакона у Богословији од стране епископа Данила (Крстића), а у чин свештеника је рукоположен на сам дан празника (8. новембра) 1976. године и постављен за пароха у Умчарима 14. новембра 1976. године. Домаћински осећај и способности оца Драгана показале су се на прослави стогодишњице цркве у Умчарима 1983. године када је на свечаном ручку у црквеној порти испод пет шатора у један мах могло да обедује 2000 људи.[86] На парохији умчарској остаје до 21. марта 1993. године. За старешину храма Св. Јована Крститеља је постављен 15. марта 2007. године. Ожењен је супругом Слободанком и има кћерку Оливеру (дипл. инг. организационих наука) и сина Божидара (дипл. теолог)

ВЛАДИМИР ВИЋЕНТИЈЕВИЋ

Рођен је 27. јула 1970. године у Белом Потоку. Пошто је завршио Богословски факултет рукоположен је у чин ђакона 26. јула 2000. године од стране Његове Светости патријарха српског Господина Павла. Постављен је за службеника Црквеног Суда Архиепископије београдско-карловачке и за хонорарног ђакона при храму Св. Јована Крститеља.

По благослову и одобрењу Патријарха Павла рукоположен је у чин свештеника (26. децембра 2006) од стране Његовог преосвештенства епископа браничевског Господина Игнатија. Тада је постављен за Првог пароха при храму Покрова Пресвете Богородице. По усвојеној молби у септембру 2007. постављен је за Првог пароха при храму Рођења Св. Јована Крститеља након разрешења старешине храма протојереја Миодрага Петровића.

Отац Владимир Вићентијевић тренутно ради на припреми магистарске тезе на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Ожењен је супругом Горицом са којом има троје деце, кћерке Јовану (10) и Аницу (3) и сина Луку (7).

ЂАКОНИ ЦРКВЕ СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

ТОДЕ ЈЕФТЕНИЋ

Рођен је 12. фебруара 1953. године у селу Борје код Шипова у Босни и Херцеговини. У суседним Стројицама завршио је Основну школу, након које се уписује у Богословију у манастиру Крка коју завршава 1973. године. На Богословском факултету Српске православне цркве је дипломирао 1979. године. Био је писар Црквеног суда у Београду, добивши канонски отпуст из Епархије бањалучке и пошто је примљен у свезу клира Архиепископије Београдско-карловачке. У ђаконски чин је рукоположен 3. јуна 1976. године и постављен на службу у манастиру Ваведење. Од 1977. године служи као ђакон при цркви Св. Јована Крститеља на Централном гробљу. Те године је положио испит за црквенојерархијског службеника. За свештеника је рукоположен 21. октобра 1990. године и постављен је на Прву парохију при храму Св. Николе на Новом гробљу.[87]

БОРИС САВИЋ

Рођен је 13. јуна 1977. године у Бања Луци од оца Бошка, свештеника и мајке Биљане, наставнице српског језика. Завршивши основно школовање уписује се у Богословију „Свети Сава“ у Београду, а након завршетка исте продужава богословско образовање на Богословском факултету у Београду. На том факултету је дипломирао 2007. године. Боравио је као стипендиста на Екуменском (Источно- црквеном) институту у Регенсбургу 2001 године. Одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве бр. 2051/зап. 1408 запослен је у Канцеларији Светог архијерејског синода на месту службеника.

Рукоположен је у ђаконски чин 28. децембра 2007. године од стране Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског Амфилохија, а по сагласности Његове Светости патријарха српског Господина Павла.

Братству храма рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу је причислен 25. јануара 2008. године. Постдипломац је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Ожењен је супругом Мајом.

МИОДРАГ ЂОРЂЕВИЋ, ЦРКВЕЊАК ХРАМА

Миодраг Ђорђевић, црквењак храма Св. Јована Крститеља, је рођен 2. августа 1948. године, истог оног лета када је освећена капела на Централном гробљу. Његови родитељи Сретен и Николина потичу из околине Струге. Одраставши у многочланој породици, са браћом Николом, Костом, Илијом и сестром Мирјаном (недавно упокојеном) научио се на трпељивост и самопрегоран живот у заједници. Породица се 1956. године настанила у Медаковићеву улицу у близини цркве Св. Јована Крститеља. Од тада датује Миодрагова везаност за овај свети храм. Угледајући се на примере родитеља, који су носили у себи много од побожности Старе Србије и Македоније, као дечак предшколског узраста редовно похађа света богослужења. Опијен њиховом лепотом и тајанственошћу Миодраг све више урања у свет црквене песме и молитве, уздиже се ка лепотама неба и усмерава према хришћанским врлинама.

У његовом сећању је остао лик свештеника Рајка Савковића, доброг слухисте и изванредниог проповедника. Прва певничка знања је научио од њега, али и од побожних жена Данице Чутуре и Живане Јовановић. Са доласком оца Гвоздена Видојевића за старешину храма 1964. године Миодраг се још више укључује у живот цркве Св. Јована Крститеља. Прота Гвозден му најпре даје мала задужења.

Почевши од 1972. године он је званични црквењак храма Св. Јована Крститеља, односно већ три и по деценије брине о уредности храма и припрема за почетке светих богослужења. Данашња Управа храма у господину Миодрагу Ђорђевићу има поуздан ослонац и солидног појца. Бог га је благословио складним браком са супругом Сандром са којом има два сина Сретена и Славка. Од сина Сретена има унуку Анђелу (6) и унука Луку (5).

АРХИЈЕРЕЈСКИ НАМЕСНИЦИ ГРАДА БЕОГРАДА

ЧЕДОМИР ВУЧКОВИЋ, АРХИЈЕРЕЈСКИ НАМЕСНИК ДРУГИ ГРАДА БЕОГРАДА

Рођен је 19. децембра 1931. године у Славонској Пожеги. Малу матуру је завршио у Јагодини, а прву послератну Богословију „Св. Кирило и Методије“ у Призрену је завршио 1951. године. Након тога је дипломирао на Богословском факултету Српске православне цркве. Рукоположен је 1957. године у Сремским Карловцима и све до 1970. године је службовао у Епархији сремској. Те године добија канонски отпуст и прелази у свезу клира Архиепископије београдско-карловачке. Обавља дужности пароха и старешине цркве Св. Марка у Београду. Од 1988. године премештен је за пароха при Саборној цркви и постављен је за Архијерејског намесника града Београда. Сада је у пензији.

БРАНКО ТОПАЛОВИЋ, АРХИЈЕРЕЈСКИ НАМЕСНИК ДРУГИ ГРАДА БЕОГРАДА

Протојереј Бранко Топаловић је рођен 6. септембра 1966. године у Зеници где је завршио Основну школу и стекао Ниже музичко образовање на Одсеку клавира. Богословију „Свети Сава“ у Београду је похађао у периоду од 1981. до 1986. године. По одслужењу војног рока уписао је Богословски факултет у Либертвилу код Чикага 1987. године и на коме је дипломирао 1991. године. Рукоположен је у чин ђакона 12. фебруара 1992. године у Капели Света Три Јерарха у Торонту. Пуне три године, до 12. фебруара 1995. године ради као секретар Епархије канадске. Тада је рукоположен за свештеника и постављен на парохију при храму Срба Светитеља у Торонту.

По молби добија канонски отпуст из Епархије канадске и примљен је у свезу клира Архиепископије београдско-карловачке 1998. године. Постављен је на Прву парохију Саборне цркве у Београду. Правом ношења црвеног појаса одликован је 1998. године, чином протонамесника 2002, а протојереја 2006. године. На предлoг протојереја-ставрофора Чедомира Вучковића постављен је (које године и месеца) за Архијерејског намесника Другог београдског коју дужност и данас обавља. (Проверити године у последњем пасусу)